***
Isidora me je obavestila da mu je Venera u Blizancima i da se zbog toga jako loži na intelektualnost žene sa kojom vodi ljubav.
'' Strašno! '' – promrljala sam, prekinuvši je... Nisam nešto baš ni bila raspoložena to veče. Taj period. Nešto se slomilo u meni. Postajala sam paranoična na momente i slikanje sam u potpunosti zanemarila... Gubila sam motivaciju u ispraznosti, koja me je kao usisivač uvlačila u svoje trunje... Žmirkajući sagledavala sam trulež života. Po njegovom želucu, okorele neapsorbovane masne naslage najjeftinijeg jela. Taj pleh ne znam zaista kojom hemikalijom je trebalo oribati... Nije ni bilo smisla. Više ništa nije imalo smisla. Nisam ga nijednom videla od susreta na stepenicama, ali me je Nada obaveštavala svakodnevno o ženama, koje su ga posećivale. Rekla je da su bile prilično atraktivne i zgodne, možda nekih tridesetih godina. Slušala sam sve te priče i zgražavala se samom sobom. Živela sam u pokušajima, negujući apsurdnost svojih imaginacija zajedno sa zlom, koje me je konstantno vrebalo. Monotonost se učaurila pod zaštitnom opnom u zapremini oko mog bića, kuda god da se ono kretalo... Skoro da nisam imala kontakte sa ljudima. Samoća me je ubijala, a ja nisam imala snage da se odupirem... Neke stvari ne možete da sprečite. Vukla sam se po zemlji samo sa jednim ciljem – da me proguta, da nestanem negde u bilo kom krugu Pakla, do Lucifera po mogućstvu...Ali to bi bilo previše jednostavno, zar ne? Gledala sam samilosno kroz staklene ćelije prozora svoj ukočeni lik, svoje presečene konture lica otuđujući se od njih. Na kraju to preraste u naviku i pomirite se sa svim što dolazi i prolazi... I ništa više nije ni važno. On je verovatno bio deformacija mog ludila. Možda uopšte nije bio od krvi i mesa. Možda je bio vođa parade demona o koje sam se spoticala.
Prespavala sam celu nedelju. Stan je bio u haosu. Frižider gotovo prazan. Izgubila sam apetit i smršala nekoliko kilograma. Stvari su počele da vise na meni kao na motki, a ispijenost je postala moj modni hit tog proleća. Iskreno, nisam ličila ni na šta. Sem Isidore, niko me nije posećivao od društva. I bolje. Ljudima sam sasvim sigurno negativne vibracije prosleđivala, razoravala im sve one prijatne bajke, koje je tutkala pod nos svaka iole normalna mladost...
Negde oko podneva, Isidora je predložila da se malo prošetamo i ubedila me je na jedvite jade. Inače donela mi je neka eterična ulja i nekakav priručnik uz to, koji je bio prilično u lošem stanju od listanja...Iz uljudnosti nisam joj ga vratila, iako me zaista nije interesovalo šta se krilo u tim stranicama. Bila sam u stanju kopnenja i mirila sam se sa svakim trenutkom. Ogroman lonac napunjen iseckanim i neočišćenim crnim mislima kipeo je na tihoj vatri jednog zaista divnog meseca maja, koji je mirisao na lepotu prisutnog što je ostajala neopažena... Da, takav jedan paradoks sudbine razgaljivao je tugu u meni kao nikada do tada i plakala sam... Plakala sam satima i ne znajući ko sam i gde sam... Maglovita su bila moja jutra, mučno žuto što se u svojoj krasnoj umiljatosti provlačilo kroz rupice skoro spuštenih roletni i titralo po mojim nabubrenim kapcima negde na jastuku... Glasan je bio cvrkut ptica, koji me je izdvajao od celog kosmičkog jedinstva... Moja duša je postajala gnjila kruška. Koliko mi je toga falilo, toliko sam se učila da mi nikada ne zatreba. Utapala sam se u senke koje je bacalo drveće... Bila sam senka senki. Strašan je taj čin sam po sebi... Sve je tako tupo, hladno i kontinuirano.
- Brže, u kadu! – viknula je I. gurajući me ka vratima kupatila, gde me je čekala topla kupka sa mirišljavim solima na ljubičice, zelenim zrnevljem prosutim po pločicama i ivicama kade, pravljenim sapunima po aromaterapija – receptima od meda i badema i zapaljenom bordo svećom, koja je plutala u jednom ćošku azurnoplave vode... Stvarno nisam ni pomišljala da kukam pored svega što je uradila za mene. Potopila sam se u tu magičnost, koju je život davao, neprestano razmišljajući o tome koliko niko nije ni svestan sadašnjosti; kako svi rovarimo po prošlosti i dozivamo budućnost, magiju...Dok ne nastupi smrt. Dok magija ne prestane. Ako smrt ikada nastupa...Ako magija ikada prestaje...
Posmatrala sam tirtranje plamena sveće, kružeći stopalom po samoj površini vode. Njen pritisak drhtao mi je pod kožom. Posle ko zna koliko dugo, uhvatila sam sebe da mislim na njega... Uhvatila sam sebe kako me razdira ljubomora na vazduh i vodu koja gori pod njegovim telom dok se kupa... Onda je fotografija 31. decembra počela ponovo da se razvija, da se premotava ponovo i ponovo na početak...Kada je onako simpatično zakolutao očima na fore svog druga, kada su nam se pogledi susreli i kada se onako misteriozno nasmešio...
U sekundi me je nešto preseklo i ja sam ponovo osetila nečije prisustvo. Grudi su mi se zatezale. Nisam se okretala, jer je bio pored sa desne strane... Zažmurila sam. San o zabranjenom voću – čula sam šapat....
Olivera Katarina (2007.)
Нема коментара:
Постави коментар